Јован Дучић је рођен 1871. године у Требињу. У Мостару је похађао трговачку а у Сарајеву Учитељску школу. Учитељевао је кратко време по разним местима. Студирао је у Женеви, а у Србију се враћа 1909. године. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. године, другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. Дучић открива сасвим нове, дотле неслућене мотиве у нашој поезији, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ће дозволити да изгледа обична. Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. Он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици. Његова поезија, отмена, дискретна и љупка, бљешти сликовитошћу и мелодичним ритмом.
